Vidim

Vidim zveri. I vidim ljude. Vidim vratove. I vidim zube. Vidim satove: svi na 5 do 12. I vidim... Vidim imućne i vidim nemoćne, i vidim ponor između. I vrane kako ga obleću. I nikoga da presreće nesreću. Vidim, nismo sapatnici, jedni drugima smo saubice. Vidim crni dan kad ljudske haubice krenu nasumice. Vidim, do tada, samo veliko sivo svejedno kako nam kopa oči, dušu i srca i sve čedno. Bolekurčive kabanice na kiši poniženja, glave u pesku i dupe na izvol'te do samoponištenja. A svako drobi i kenja, svak na svoju stranu, niko nikome ispomoć. Vidim siromaštvo i strah. To je objašnjenje, al' nije izgovor. Vidim nebeski narod kako ljubi zemaljske bogove. Vidim tobože pobožne a zabluda robove. I vidim popove naduvene od para, i vidim vest da plače ikona, i vidim tužnog Isusa što visi na prednjem retrovizoru džipova. Vidim starlete i krimose, vidim da su to deci rol-modeli. A ne vidim radnike što na crno za crkavicu ginu na skeli. Ne vidim, jer od njih ostanu samo inicijali u novinama i kvadrati za bogataše u novim skadrima na bojanama. I vidim strvinare kako siluju leš muzike za keš. I vidim hipstere kako brane taj treš. I vidim svež beton mesto drveća, i elektrane na rekama. Vidim zlo i vidim bednike koji kažu: "Neka ga." Sve ode bestraga. Potemkinova sela bez potomaka, i potom potop. Ali sve do tad, hodam kroz pomor i korov, i kroz maglu ipak vidim razvaline staroga hrama. Stope u pepelu iza. Ispred put do skršenog oltara. Na njemu mikrofon u paučini. Zavlačim ruku unutra, i sve što kažem – tako sam govorio zarad sutra. Vidim... Vidim... Vidim... Vidim... Vidim zveri. I vidim ljude. Vidim vratove. I vidim zube. Vidim satove: svi na 5 do 12. Vidim razloge bez buntovnika. I ne vidim savest. Vidim, čemer je. Vreme je za nevreme, da glas digne se. Tišina bedem je. I taj tajac kô da traje eonima... Dodaj taj majk da se verbalno detoniram. Sve i da sam slep kao Filip Višnjić, mogô bih da vidim da je napet svaki mišić. Čak i da sam ogluveo, osećô bih bat, miris straha, kô iz pakla, što opet sluti na rat. Gde god se okrenem, svud su čemerne vizure. Vidim izgubljene, pogurene ljude što zure a žmure. Kô psima na lancima starih, masnih mašina, bacaju kost i sitan dinar... Prašina od sudbina, mrvljenih kandžom sive eminencije. Vidim muve obezglavljene o rub egzistencije. Loze uvele i lišće koje đavo metlom mete. Vidim, siluete u zaborav lete, kô konfete. Prazne kutije benzodiazepinskog dijapazona. Suzne oči majke prate tragove aviona. Vidim jasno, iako i meni suze mute pogled. Guraju me, gaze, kô da hoće i ja da odem. Gledam ih u oči, vide me kô komad mesa. Željni moje krvi, bušnog srca, ljutog stresa. Crpe me na slamku, ne dam se, i to ih vređa. Vide kako nejač od njih krijem iza leđa. Čujem izdaleka jecaj, plač otetih beba. Kažu, sve to isto neko vidi gore, s neba. Čujem ispod zemlje lament, vapaj "Bože pravde". Vidim mrtve, nevine... i ne odlazim odavde. Stojim postojano dok u meni ima vatre. Palim sveće, baklje, da nam se seme ne zatre. Zadnju ruku kockam, da l' je dockan, il' na vreme? Vidim, slušam, derem – za sve slepe, gluve, neme. Za moje i svačije dete, za decu planete, pre nego krene sranje od onol'kih što nam prete. Pre potopa, kuge i atomske detonacije, govorim zarad sutra, a ne zarad neke nacije! Vidim... Vidim... Vidim... Vidim... Vidim zveri. I vidim ljude. Vidim vratove. I vidim zube. Vidim satove: svi na 5 do 12. Vidim razloge bez buntovnika. I ne vidim savest. Vidim, čemer je. Vreme je za nevreme, da glas digne se. Tišina bedem je. I taj tajac ko da traje eonima... Dodaj taj majk da se verbalno detoniram. Vidim... Zaradsutra... Vidim... Vidim... Zaradsutra... Zaradsu...